уторак, 18. август 2009.

NEMAM VREMENA ZA STARENJE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (6)



Šta je starost? Šta određuje donju granicu ovog životnog perioda? Koji ljudi su stari? Da li je starost individualna stvar?

Olgica Sikra, krepka, lepa šezdesetsedmogodišnja žena ima jednostavan odgovor:
„Starost je stanje a ne hronološki broj godina. Ne treba dodavati godine životu, već ispuniti život. Ja životnu energiju crpim iz tri osećanja: ljubavi prema porodici, osećanja korisnosti i mogućnosti za rad. Svaki moj dan je osmišljen i ispunjen radom tako da nemam vremena za starenje. Ne znam za osećaj usamljenosti na koji se mnoge moje prijateljice žale.“

Usamljenost je sve češća pojava i problem kod ostarelih ljudi. Teža je čak i od materijalne nemaštine i ugroženosti jer čovek ne zadovoljava one socijalne motive koji ga čine čovekom: da bude u društvu, da bude priznat od sredine i da ima određenu ulogu i položaj, da voli i da bude voljen. Bez toga čovek je ogoljen, njegovo dostojanstvo je degradirano a životni uslovi narušeni i dehumanizovani.

„U vreme kada se najteže živelo, 1996. godine, kada su svi bili okrenuti ka sebi i borili se za puko preživljavanje, žene u Novim Banovcima su se udružile. Osnovano je Udruženje žena „8. mart“ kao vanstranačka grupa građana. Izabrana sam za predsednika Udruženja i na poslednjem izboru, po prestanku mandata, žene su me proglasile za doživotnog predsednika. To znači da moram još dugo da živim i radim da ne izneverim njihovo poverenje“, veselo priča Olgica.

Prisustvovala sam na njihovom sastanku sredom u prostorijama „Kluba penzionera“ u centru Novih Banovaca. Topla atmosfera, kafica, tiha muzika. Doterane, nasmejane, pričljive. Znajući da pripremam tekst za novine, svaka je htela da iznese svoje utiske, motivaciju za rad, da poruči nešto. Listala sam njihovu arhivu, isečke iz novina, gledala zahvalnice, priznanja, fotografije... i bila fascinirana. Olgica je uredno beležila sve aktivnosti, a aktivnosti su imale sadržaj koji je oslikavao sva neprijatna društvena dešavanja.

„Najviše smo radile za vreme bombardovanja. Kuvale smo i mesile kolače za vojnike i oficire PVO. Položaj sam samo ja smela da znam i sama sam sa vozačem odnosila hranu. Nisam se bojala. Mislila sam samo na majke tih momaka“, priča Olgica i za trenutak je nestao osmeh sa njenog lica.

Olgica je organizovala niz aktivnosti sarađujući sa Centrom za socijalni rad u Staroj Pazovi u vezi pomoći starim licima, u realizacija programa usvojenja i hraniteljstva i pomoći izbeglim i raseljenim licima.

„Ove godine smo za Uskrs pozvale decu bez roditelja iz Pančeva u goste i u Centru za kulturu pripremile uskršnji doručak i poklone. Sada sakupljamo odeću za decu bez roditelja u Sremčici“, nestrpljivo se uključuje Danica Miletić.

„Brinemo mi i jedna o drugoj. Idu godine koje donose bolest, gubitak muža, nerazumevanje najbližih u porodici. U najtežim trenucima nađemo se jedna drugoj kao uteha i podrška. Ali, ima i dana kada smo vesele kao devojčice. Sarađujemo sa 41 udruženjem žena u Vojvodini. Međusobno se posećujemo, organizujemo večeru i uz muziku godine ne primećujemo. Obišle smo celu Srbiju. Uspomena je puno i često se zabavljamo prepričavajući neki doživljaj“, nastavlja Olgica.

Razgovor je tekao sve spontanije.
„Mislim da bih poludela da samo sedim kod kuće. Kada dođem ovde, sve obaveze i brige zaboravim“, kaže Zlatanka Stanić.

„Ja nemam vremena ni da mislim kod kuće. Svi me vuku za rukav: Daj ovo, daj ono! A opet, u duši sam sama. Jedva čekam sredu kada ću moći da se nađem sa drugaricama u Udruženju“, veoma otvoreno i žustro kaže Stana Malinović.

Dotakle smo mnoge teme, čula sam i koji vic, smejale smo se ... Ispratile su me sa osmehom koji je poništavao njihove godine.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, decembar – januar 2004/2005.

субота, 01. август 2009.

POSLEDNJI OPROŠTAJ ZA ŽIVOTA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (5)


U julu 2007. godine, u Novim Banovcima se dogodio neuobičajen, dirljiv susret. U prostranom, senovitom dvorištu porodice Vukobrat, na svečanoj večeri okupilo se 40 zvanica. Komunikacija je bila na tri jezika: engleskom, srpskom i mađarskom – pa šta ko razume. I emocije su bile različite. Mlađi su nasmejani škljocali foto-aparatima i pozirali pred kamerama. Stariji su plakali držeći se za ruke.

Povod susreta je oproštaj tri sestre, Novobanovčanke (rođene Savić), Jovanke Varga (77), Jelice Vukobrat (73) i Olgice Sikra (69), dok su još žove, a inicijator susreta je Amerikanac Steva Varga (79).

Život ih je rastavio pre 40 godina. Jovanka se udala za Mađara Stevu Varga i sa njim otišla u Ameriku... Tekao je običan život običnih ljudi. Ponekad su sestre razmenile pisma i porazgovarale telefonom. Poslednji put su se videle pre 19 godina. Njihovi unici prvi put ove julske večeri.

„U San Diegu Jovanka i ja nismo ostvarili „američki san“ ali smo stvorili veliku porodicu koja sada broji 16 članova. Moja supruga je ceo život pržila lepinjice i krofne držeći kiosk sa sremskom kuhinjom, a ja sam, kao taksista, ceo život proveo na asvaltu. Srećom, deca su nam školovana i vrlo uspešna u biznisu... Mi smo nazareni. Naša vera je jednostavna, okuplja časne ljude i zasniva se na poštovanju deset Božjih zapovesti. Zapovest „Ljubi bližnjeg svoga...“ važi za života. Kasno je za ljubav kada nas Bog pozove na poslednje putovanje“, uzbuđenim glasom priča Steva Varga.

Krajem jula, porodica Varga je otputovala u Ameriku. U avgustu, na Olgicinim rukama umrla je Jelica.


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, septembar 2007.