понедељак, 24. август 2015.

O SNOVIMA

... a priča teče dalje (39)




"San o Svetlosti"
(akril; 15 x 15 cm)
Autor: Nadica Janić

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu.


NE VOLIM BUĐENJE

Jedino u tami duša mi je spokojna:
tuđa svetlost je ne zasenjuje,
svojom svetlošću nikog ne zaslepljuje.

Jedino u samoći srce mi je mirno:
sluša svoje otkucaje - samodovoljno,
ušuškano u nedodirljivosti.

Jedino u snovima spoznam istinu:
tu sam JA i JESAM - drugi su senke,
drugi su nagoveštaj, slutnja, opomena.


Nadica Janić


ZAGONETKA DUŠE


San je jedino autentično čudo, jedino naše iskustvo onostranog, iskustvo bajke, gde je svet onakav kakvim ga najiskrenije želimo, ili od koga se užasavamo - što je s psihološkog stanovišta u stvari isto.

Ljudi su oduvek verovali u njegovo nadzemaljsko poreklo i preli oko njega praznoverice. Kako ljudi nisu prestali da sanjaju, ostala su sujeverja ali nastaju i naučna objašnjenja mehanizma i funkcije sna. San je ostao stalna tema filozofa, dok psiholozi veruju da su u njemu našli ključ svih zagonetki duše.

"U snu imamo gole i prirodne misli svoje duše... Um je tada zatvoren u gradu Telo i ni jedna od pet Luka ostrva Čovek nije otvorena, tako da nikakav strani smutljivac ne može da uđe." (Felzem)

Mnogi veruju da je san - pesma, bar jednom izdiktirana. Kada bismo mogli da kažemo svoje snove mi bismo diktirali poeziju. Kada bi "snimili" san - bila bi to umetnička slika. Mnogi umetnici na javi tragaju za formom kojom bi se izrazio san ili stvarnosti dala iluzija nestvarnog. To je donekle pošlo za rukom Kafki i Daliju.

U svojoj nemoći, u ograničenosti JESAM i BITI čoveku ostaje mašta, sanjarenje, igra želja i osećanja. Neguje mit o snu kao prajeziku duše. Veruje u poruke upućene simbolima sna i pronalazi utehu i spas u svojoj ovozemaljskoj beznadežnosti.

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu. 


JA I JESAM


Prema najnovijim naučnim istraživanjima čovek od šezdeset godina sanjao je, spavajući, najmanje pet godina. Na spavanje otpada trećina života, a otprilike 25% spavanja sastoji se od snova: prema tome, noćni snovi zauzimaju dvanaestinu života u većine ljudi. A tome treba dodati i sanjarenje na javi!

San je najtajanstveniji i najbestidniji odraz nas samih. Najmanje dva sata svake noći živimo u svetu simbola. Kakav bi to izvor saznanja o nama samima i o čoveku bio kada bismo se svaki put mogli svega setiti i to protumačiti! Tumačenje snova, kaže Frojd, kraljevski je put do spoznaje duše. 

Snova ima najrazličitijih: 

- san-proročanstvo ili san pouka;
- inicijacijski san;
- telepatski san;
- vizionarski san;
- san-predosećaj i
- mitološki san. 

San je neophodan za biološku i mentalnu ravnotežu isto kao spavanje, zdrava ishrana i fizička aktivnost. U snu se smenjuje opuštenost i napetost psihe i u tome je njegova vitalna funkcija. San funkcioniše kao odušak za nagone potisnute u toku dana, iznosi na videlo probleme koje treba rešiti, sugeriše rešenje za njih. Njegova selektivna funkcija, poput selektivne funkcije pamćenja, olakšava svesno življenje. 

San je jedan od najboljih izvora iz kojih se pribavljaju informacije o psihičkom stanju sanjača. On mu u obliku simbola pruža sliku njegove aktuelne situacije: on je za sanjača često neslućena slika njega samoga. Čuveni psihoanalitičar snova C. G. Jung kaže da uvek sanjamo o sebi i kroz sebe. San je otkrivač JA I JESAM.


PLAVO

Senke na zidu

lagano nestaju.
Nestaju i boje.
Svetlucave iskre
ispred umornih očiju.

Isti san: Plavo.
Sanjam plavo
i beskrajne prostore,
dodir vetra
i večernji miris trave.


Nadica Janić






Priredila: Nadica Janić

недеља, 16. август 2015.

VIŠE OD NAKITA – TRAG U VREMENU


Duša slovenska (29)





Irena i Veroljub Milošević - 55 godina u braku.
Foto: Facebook, 24. juna 2015. na Veroljubov rođendan


Pripremajući tekst „Tradicionalni nakit kod Srba“ za sajt Srpske Televizije USA meni je pripremljeno iznenađenje i velika radost. Gospođa Irena Milošević, dizajner na RTS-u,  u penziji, supruga Veroljuba Miloševića, urednika Srpske Televizije USA, svojim gestom je potvrdila da  vrednost nakita davanjem dobija izraz blagodati.



„Bila sam srećna dva dana dok sam vam pripremala poklon“,
rekla mi je u telefonskom razgovoru.


Bila sam srećna kada sam ugledala s kakvom pažnjom, ljubavlju i prefinjenim ukusom je pripremila poklon. 


Iznenađenje poklonom pretvorilo se u dečju radost. Dva prelepa srebrna prstena, replike unikatnih prstena iz XIV i XVIII veka, vlasništvo Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd,  izrađeni 1984. i 1986. godine u  Zlatari Majdanpek, Basen Bor, Jugoslavija.



„Ovo je moje prstenje koje dugo ne nosim jer su mi prsti odebljali a i ruke ogrubele. 
Želela sam da ih dam nekom kome ih vredi dati i osetila da ste to vi. Volela bih da ih nosite, da traju na vama.
Pozdravlja vas Irena“,
napisala je u malom propratnom pismu gospođa Irena. 






Nosiću ih. Čuvaću ih. A kada dođe vreme, predaću prstenje ćerki Drenki na čuvanje zajedno sa pismom, kesicom za nakit boje dostojanstva i trajanja, pantljikama i svilenim cvetnim papirom... Oni su više od ukrasa, više od blaga u srebru, oni su govor duše.

Kada se uzbuđenje stišalo, nazvala sam gospođu Irenu. Dugo smo pričale kao da se poznajemo ceo život. Misli su nam se nadovezivale. Ista nit razmišljanja.

Pričala sam joj da je ovo moj jedini nakit jer sve što sam imala, bez žaljenja, čak sa beskrajnom srećom, sam prodala i priložila novac ćerki za kupovinu porodične kuće na kredit.

Pričala mi je o beogradskoj gospođi koja je posle Drugog svetskog rata, ujutro, uredna i dostojanstvena, sa cegerom u ruci i prstenom u novčaniku odlazila na pijacu. Brižljivo je birala povrće dok je žena s druge strane tezge, ozarena lepotom, nameštala prsten na ruci.

Iskrsla mi je slika otvorene, prazne, starinske drvene škrinje za nakit sa oslikanim medaljonom u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu na postavci izložbe „Trag u drvetu“.



Irena i Veroljub Milošević - vremeplov
Foto: Facebook

Priredila: Nadica Janić

среда, 12. август 2015.

TRADICIONALNI NAKIT KOD SRBA


Duša slovenska (28)




Srpske krune uz Srednjeg veka

Kićenje je sastavni deo odeće i uklapa se u opšte odlike narodnih nošnji. Nakit kao ukrasni detalj može biti predmet posebnog umetničkog oblikovanja i iskazivanja zanatske veština, ali je redovno i simboličko obeležje uzrasta, društvenog statusa, religijske pripadnosti, odraz bogatstva i zaštita od "zlih" sila.

U predelima panonske kulturne zone nakit je mnogim nitima povezan sa kićenjem naroda u širokom području od srednje Evrope do Ukrajine. Odlikuje se obilnošću i čestom višebojnošću dodataka, od belog do jarko crvenih tonova i boje zlata i srebra. Sve treba da doprinese opštem utisku bogatstva i vedrine. Ukrasi se prave od raznobojnih traka, veštačkog i prirodnog cveća, šljokica, staklenih perli, korala, staniola, perja, dakle pretežno od jeftinih materijala. Ipak je najviše nakita od staklenih perli. Međutim, devojke i mlađe žene nosile su nanize od novca (zlatnog i srebrnog) i lepo izrađene naušnice, a mladi muškarci dekorativnu srebrnu pucad na prsluku.

U moravskoj, kao i u dinarskoj i jadranskoj zoni, bilo je dosta metalnog nakita izrađenog u tehnikama livenja, presovanja, iskucavanja i filigrana. U tehnici su sačuvani arhaični postupci a u oblicima folklorizovane forme nakita viših feudalnih slojeva sa dosta orijentalno-mediteranskih oblika. U nekoliko kosovskih i metohijskih zanatskih centara sve do najnovijeg vremena očuvala se proizvodnja nakita, naročito filigranskog. Do početka XX veka bile su poznate radionice "zlatara" u kojima se proizvodio nakit za seosku populaciju, u više mesta Srbije (npr. Pirot, Leskovac, Užice) i Crnoj Gori (najpoznatiji je bio Kotor). Majstori i trgovci raznosili su robu u raznim pravcima i daleko od mesta proizvodnje. Iz tih razloga i usled opštih kulturnih prilika na širokom prostoru Balkanskog poluostrva, srodnog nasleđa i izvora uticaja, isti ili slični proizvodi nalaze se u raznim i međusobno udaljenim mestima. Postoje, međutim, i značajne regionalne razlike uslovljene poreklom i sastavom stanovništva, religijom i običajima, kulturnim uticajima i drugim činiocima.

Poznato je da se uloga nakita u narodnom životu ne svodi samo na to da ulepša osobu koja ga nosi. Predmeti za kićenje uopšte, predstavljaju jasne oznake koje, gotovo redovno, izbijaju u prvi plan. Određeni nakit se upotrebljava kao simboličko obeležje društvenog položaja, staleža, religiozne pripadnosti, kao i prelaznih i prolaznih statusa u toku životnog ciklusa pojedinca. U složenoj strukturi ceremonije sklapanja braka, koja obuhvata tri faze i tri statusa, nevestinski nakit zauzima značajno mesto. Analiza njegove funkcije ukazuje da on ima tri značenja: obeležje statusa, odnosno bračnog stanja, obeležje ekonomske moći i zaštita.

Kao najizrazitija obeležja bračnog stanja izdvajaju se oglavlje i prsten. Na dan venčanja nevesta je stavljala nevestinsko oglavlje, da bi ga istog dana ili sutradan zamenila oglavljem udate žene. Kako se status neveste tu ne završava, nego traje do rođenja prvog deteta, ona je nosila dva oglavlja: u svečanim prilikama nevestinsko, a običnim danima oglavlje udate žene, ali s nešto više nakita nego kasnije. Rođenjem prvog deteta, kada pred očima zajednice ona zvanično osvaja status žene, nevestinsko oglavlje se potpuno gubi a stalno oglavlje postaje odgovarajuće oglavlje udate žene.

Prsten je druga, znatno jasnija oznaka. Prvi prsten devojka je dobijala na dan proševine i stavljala ga na domali prst, što propisuje i Stari zavet, jer se verovalo da iz njega ide jedna žila pravo u srce. Prstenom se venčavalo, a zatim je nošen celog života kao simbol večne odanosti, ljubavi i međusobnog predavanja.

Obeležje ekonomske moći najviše se ogledalo u nakitu za vrat i grudi, posebno onom koga su činili nanizi novca. Oni predstavljaju vidan deo miraza koji je otac, prema mogućnostima, spremao za ćerku.

Ritualni status mlade i mladoženje u svadbenoj ceremoniji uglavnom proističe iz verovanja da je u tom prelaznom momentu delovanje zlih sila pojačano i da su veoma podložni uroku. Zbog toga su često bili snabdeveni moćnim apotropejima koji su najviše koncentrisani u nakitu.

Zaštita od zlog pogleda, posebno onog prvog koji je najopasniji i koga treba skrenuti od neveste, postizana je i upotrebom različitih materijala. Natprirodne moći pripisivane su zlatu, srebru, dragom i poludragom kamenju.


ČUVARI NACIONALNOG BLAGA

Čuvar neizmernog blaga naše tradicionalne kulture je Etnografski muzej u Beogradu, jedan od najstarijih muzeja na Balkanskom poluostrvu. Osnovan je februara 1901. godine ali njegovi koreni sežu dublje u prošlost. Sakupljanje etnografskih predmeta otpočelo je sredinom XIX stoleća. U okviru Narodnog muzeja Srbije (Serbskonarodni muzeum) nalazio se, još 1844. godine, jedan broj etnografskih predmeta.

Prvo značajno sistematsko sakupljanje obavljeno je radi učešća na Sveslovenskoj izložbi, održanoj u Moskvi 1867. godine. Uprkos tome što su svi tada prikupljeni predmeti ostali u Moskvi, ta izložba je važna zbog toga što je u Srbiji, i na Balkanu uopšte, otpočelo sistematsko sakupljanje etnografskih predmeta i etnološko proučavanje tog prostora.

Danas Etnografski muzej čuva veliki broj etnografskih predmeta, raspoređenih u zasebne zbirke (pokućstvo, nakit, običaji, narodne nošnje, narodna arhitektura, privreda, stočarstvo, saobraćaj, kultni predmeti itd), ima jednu od najbogatijih stručnih biblioteka na Balkanu i sam izdaje stručne publikacije, ima konzervatorsku službu koja obrađuje gotovo sve vrste materijala, raspolaže velikim izložbenim prostorom i organizuje obimna etnografska istraživanja.




   Srebrni prsten iz Bosne i Hercegovine

Oko središnjeg rama u kome se nalazi plavi kamen raspoređena su polja ispunjena neiznmenično plavim i crnim emajlom. Pripada tipu stolovatog prstenja.

“Medenjak” ili stolovat je glomazan prsten masivne glave. Izrađen je od bronze ili srebra u tehnici livenja, granulacije, ređe emajla. U XVII i XVIII veku nošen je kao oznaka vladarskog i društvenog položaja, a u XIX veku i kao skupocen venčani prsten.



Nakit za glavu,  XIX vek

(srebro, staklo, pozlata, presovanje).

U narodnom nakitu Srba izuzetna pažnja posvećivana je kićenju i ukrašavanju glave koja tokom XIX i prvoj polovini XX veka zadržava dominantno mesto. Osim kosi posvećivana je pažnja dodatnim ukrasima pod kojim se podrazumeva nošnja na glavi koju čini i nakit tj. oglavlje.

Neprocenjiva je vrednost nakita iz perioda srpske srednjovekovne države koji je u zbirci Narodnog muzeja u Beogradu.



Ukras za glavu, prva polovina XIV veka, 21 x 2 cm.
Tehnika: iskucavanje, filigran, poludrago kamenje.
Veoma dragocen ukras koji se nosio preko čela, u pisanim izvorima naziva se girlanda ili venac. Venac iz Narodnog muzeja jedan je u relativno maloj grupi sačuvanih ukrasa za glavu ove vrste na teritoriji istočne i južne Evrope. Čini deo ukupnog ženskog nakita svih staleža, a ovako skupocen, morao je biti deo opreme vladarke i vlastelinke. Kao ukras za glavu čini celinu sa naušnicama čiji su nalazi neuporedivo češći. Brojni portreti prikazuju venac u funkciji pričvršćivanja marame. Mogu biti metalni sa ili bez dragog i poludragog kamena ili vezeni zlatom, srebrom i biserom na finoj tkanini.



  Minđuše, prva polovina XIV veka, 7 x 7 cm.
Tehnika: livenje, prolamanje, iskucavanje, filigran, fasovanje.

Ove izuzetno raskošne naušnice pričvršćivane su niskom bisera ili trakama od skupocene tkanine za venac ili krunu, te su bile potpuno odvojene od uha. Nekim primercima sačuvana je i originalna traka od filigranske žice kojom su naušnice spajane a koja se nosila iznad temena kako bi se ublažilo opterećenje nošenja ovako teških komada nakita. Ove naušnice pripadaju "dragiževskom" tipu, rasprostranjenom u znatnom obimu na teritoriji Rusije, Bugarske, Rumunije, Srbije, Makedonije i Grčke.



Narukvice, prva polovina XIV veka, 6 x 7 x 6 cm.
Tehnika: srebro, pozlata, livenje, kovanje, filigran, granulacija.

Masivne i ukrašene filigranskim ornamentom, narukvice na šarnir predstavljaju deo vizantijske tradicije koju je, zajedno sa dijedemom i obocima, rano preuzela ruska kao i istočna i južna evropska vlastelinska a u skromnijem vidu i uopšteno ženska oprema. 




  Narukvica, prva polovina XIV veka, 9 x 7 cm.
Tehnika: srebro, livenje, kovanje, uvijanje, granulacija, filigran.

Masivna, elipsoidna narukvica čiji je srednji deo sačinjen od četvorostruke spiralno uvijene žice čiji se krajevi stapaju, produžavajući se u trapezasta proširenja. Prošireni krajevi otvorene narukvice ukrašeni su ritmično raspoređenim granulama okruženim filigranskom žicom. Na tlu Balkana, ovaj tip narukvice, zvane i belenzuka naslednik je poznoantičke otvorene grivne proširenih krajeva ukrašenih jednostavnim ornamentom ili plastično oblikovanih u predstave zmija.


Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA – ENCIKLOPEDIJSKI REČNIK
ZEPTER BOOK WORLD, Beograd, 2001.

KULTURNA RISNICA SRBIJE , Jovan Janićijević
IDEA, Beograd, 2005.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila
Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt