петак, 28. фебруар 2014.

SENKA

Priče iz Usnulog grada (26)


Hladno, kišovito februarsko veče. Pustio je „Adagio“ i upalio mirišljave svećice. Voli miris lavande, pomislio je. Utihnuo je svetiljke. Samo jedna lampa osvetljava fotelju gde čita. 

Pali cigaretu. Gutljaj omiljenog pića... Senka porculanske figure stvara na zidu čudesne oblike plesa ljubavi. Zavaljen u fotelji, skinuo je naočare i zamagljenim  pogledom posmatrao sliku koju je sanjao bezbroj puta pred zoru, spavajući u fotelji. 

U belom svilenom slipu ličila je na porculansku figuru. Duga, plava pletenica i prozirno belo lice. Žena bez godina. Kao okamenjena senka. 

„Želim te, trebaš mi, hoću te...“, šapnula je reči koje je video ispisane na zidu. Svaki treptaj svećica pretvarao je reči u plamene oblike ljubavne igre. 

Sela mu je u krilo. Njene tople usne na kapcima. Spuštaju se niz lice, dodiruju vrat. Toplina klizi niz grudi... Miriše na lavandu. Nabira slip i preko dodira svile oseća obline njenog tela. Mazno se izvija u krilu. Grli je. Toplina je postajala sve veća.
„Želim te, trebaš mi, hoću te...“, šaputao je.

„Donela sam ti čaj. Tu je pretoplo i zagušljivo! Da otvorim?“
„Ne, nestaće!“
Nije čula njegov šapat. Otvorila je prozor i izašla iz sobe.

Snažni talas vetra zamahnuo je zavesu. Krhki jauk porculanske figure. Svećice su se pogasile... Na dlan je nežno slagao njene delove i zaplakao.

...

Bio je februar...
Dva dana ljubavi u malom hotelu predgrađa nepoznatog grada.
Večernja šetnja. Pred izlogom kineske radnje suvenira, ličila je na devojčicu:
„Vidi ovu figuru! Prelepa je!“
Stavili su je na ormanić pored kreveta. Svetlo lampe je stvaralo čudesne pokrete njenog tela u urezanom cipkanom slipu.

Maglovito jutro. Pakovali su se ćutke.
„Čuvaj je ti, mili!“- pružila mu je belu figuru.

...

Trgao se iz sna.
Bela Senka je treperila u jutarnjoj svetlosti na zidu .


Nadica Janić