уторак, 20. март 2012.

PAR

Sećanje (3)


Bio je prvi dan proleća i naš poslednji susret.

S posla sam otišla u Dom za stare na Bežanijskoj kosi. Bio je najmlađi član zajednice na poslednjem putovanju... Sedeo je na klupi. Poljubila sam mu obraz i milovala ruku.

„Šta imamo za domaći? Zaboravio sam.“
„Pisaćemo zajedno. Ne brini.“

Moj par. Sedeli smo zajedno u klupi od V do VIII razreda. U prvoj klupi. Ja - što nisam videla dobro (kratkovida sam i nisam htela da nosim naočare), on - da bi bio na očima (bio je najbezobrazniji u razredu, a i šire...).

Tražio je od mene da ostanem posle časova i da mu pomognem da uradi domaće zadatke.

„Čeka me, bre, banda! Danas se tabamo sa trinaesticom (paviljon na Novom Beogradu).“

Na maturskoj zabavi nisam htela da igram sa njim.

„Ne slažemo se. Bili bi smešan par.“ (Bio je najviši dečak u školi.)
„Zapamtiću ti ovo. Sa nama je gotovo! Nisi mi više ništa,“
– i otišao je.

Znali smo, preko prijatelja, gde su nas životni putevi odveli...
Sreli smo se slučajno u gradu posle 12 godina.

„Ista si... Zašto nisi ostala moj par!“

Smejali smo se i pili kafu u bašti „Kod konja“. (Bilo je proleće.)
Osećala sam se kao devojčica. Sedeli smo dugo...

Živeo je sam. Bio je profesor filozofije, književnik...
i dobitnik psihijatrijske dijagnoze.

Kada bih ga posetila u domu, osećala sam da je bio svestan.


Nadica Janić

петак, 16. март 2012.

SUSRET

Priče iz Usnulog grada (19)


Dala mu je ime Mali Princ...
Plakala je kada je nebo puno zvezda.
Pisala je priče o njemu i život pretvarala u bajku.

Pisala je pisma na nevidljivoj hartiji
i davala vetru da mu ih odnese
na drugu stranu Reke.

Voleo je zalaske sunca i igrao se bojama.
Jedne večeri, šetao je svojom stranom Reke
i čekao zalazak sunca.

Znao je da će mu poslednji zraci
dati odgovor zašto u svojim slikama
ne može da prepozna njeno lice.

Gledala je u nebo.
Ako jedna zvezda padne
- vetar mu je dao pismo.

Izneo je nedovršenu sliku ispred ateljea.
Crveno sunce se ogledalo u njoj.
U beloj haljini izronila je iz slike.

„Ne smem da plačem. Može da padne, a ja je neću videti.“
Zasijala je Bela Svetlost.
Treperila je i grejala njeno telo.

Preplavila je sreća.
Podigla je ruke ka nebu.
Suze su sijale na njenom licu kao male zvezde.


Nadica Janić 



"Susret"
Foto: Nadica Janić

четвртак, 15. март 2012.

O USAMLJENOSTI

... a priča teče dalje (17) 


U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina.

Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha.

Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.


Jovan Dučić


Foto: Elena Kalis
Izvor: Sebastian Art


Priredila: Nadica Janić

уторак, 13. март 2012.

A ŠTA SAM JA

... a priča teče dalje (16) 


Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv, jer događaji koji nas udaraju, pa dižu ili satiru, donose i mogućnost velikih, neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja.

Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji, jer sam ih godinama osećao na sebi; oni su i učinili od mene ono što sam. Uostalom, njih svi znaju koji znaju mene. To bi bilo lako. Ali teže je, nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. A sve i kad bih mogao, ja to ne bih nikad rekao. Nisam lud. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim.

I stoga – ja ćutim i živim.

(Ivo Andrić)

Radoman Raco Stanišić:
TEMATIZACIJA „ZNAKOVA PORED PUTA“
Poglavlje: "A šta sam ja"

Izdanje: Fondacija Radoman Raco Stanišić
Podgorica, 2005.


Godišnjica smrti Ive Andrića: 
















ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA...

понедељак, 05. март 2012.

O STAROSTI

 ... a priča teče dalje (15) 


Starost ne voli proleće.
Buđenje.
Pesak u očima.

Starost je spora, prikrivena.
Inertnost.
Nestaju boje.

Starost ignoriše stvarnost.
Neutešno.
Telo se osipa.


Nadica Janić




"Aeternalis"
Foto: Nadica Janić

недеља, 04. март 2012.

MESTO GDE ŽIVI ON

Priče iz Usnulog grada (18)


Znala je da postoji
da drugoj obali Reke
iza topola, tamnih oblaka, daljina...

Zapad je bio iza njenih leđa
i gledala je kako poslednji zraci
boje prostor gde živi On.

Znala je srcem da i On nju čeka...
Njemu je zapad bio pred licem
i zasenio je njen lik.

Šaputala mu je najlepše reči
koje su treperile i slivale se niz Reku.
Volela je njegovo lice, osmeh... I čekala.

Dugo je trebalo da On prepozna Nju.
Sada odlazi ujutro na Reku.
Mesto gde Sunce izlazi živi On.


Nadica Janić




"Mesto gde živi On"
Foto: Nadica Janić