уторак, 20. март 2012.

PAR


Sećanje (3)


Bio je prvi dan proleća i naš poslednji susret.

S posla sam otišla u Dom za stare na Bežanijskoj kosi. Bio je najmlađi član zajednice na poslednjem putovanju... Sedeo je na klupi. Poljubila sam mu obraz i milovala ruku.

„Šta imamo za domaći? Zaboravio sam.“
„Pisaćemo zajedno. Ne brini.“

Moj par. Sedeli smo zajedno u klupi od V do VIII razreda. U prvoj klupi. Ja - što nisam videla dobro (kratkovida sam i nisam htela da nosim naočare), on - da bi bio na očima (bio je najbezobrazniji u razredu, a i šire...).

Tražio je od mene da ostanem posle časova i da mu pomognem da uradi domaće zadatke.

„Čeka me, bre, banda! Danas se tabamo sa trinaesticom (paviljon na Novom Beogradu).“

Na maturskoj zabavi nisam htela da igram sa njim.

„Ne slažemo se. Bili bi smešan par.“ (Bio je najviši dečak u školi.)
„Zapamtiću ti ovo. Sa nama je gotovo! Nisi mi više ništa,“
– i otišao je.

Znali smo, preko prijatelja, gde su nas životni putevi odveli...
Sreli smo se slučajno u gradu posle 12 godina.

„Ista si... Zašto nisi ostala moj par!“

Smejali smo se i pili kafu u bašti „Kod konja“. (Bilo je proleće.)
Osećala sam se kao devojčica. Sedeli smo dugo...

Živeo je sam. Bio je profesor filozofije, književnik...
i dobitnik psihijatrijske dijagnoze.

Kada bih ga posetila u domu, osećala sam da je bio svestan.


Nadica Janić

2 коментара:

tajanstvena је рекао...

O Boze sto zivot zna da bude surov...ipak budi srecna sto ga imas i sto si mu prijatelj.Divno i dirljivo

anima.art је рекао...

Hvala, "Tajanstvena"...