понедељак, 29. јун 2009.

ZVONA GRAČANICE



Dragan Arsić
Foto: Nadica Janić

Feljton

STRADALNICI (7)


„Ja nisam pričljiv i načitan čovek, kaže Dragan Arsić, poštar iz Starih Banovaca. "Ne znam šta bih mogao zanimljivo da ti ispričam ... Napamet znam reči patrijarha Pavla koje je rekao o Božiću 1999. godine u Gračanici da treba podsetiti i sebe i druge na istinu da nas niko nije pitao hoćemo li se roditi u ovome vremenu, u ovome ili onome narodu, na ovome ili onome tlu... za to nemamo ni zasluge, ni krivice.

Koja je moja krivica da u Gračanici ostavim sve i ovde počinjem sve ispočetka? Hoćeš da ti ispričam o mom stradanju! Reč stradanje mi je teška i da izgovorim. I ovo što sada preživljavam za mene je stradanje. Moju muku ne pokazujem niti nekome o tome govorim. Ženu neću da opterećujem, deca su mala da razumeju. Koga drugog bi to zanimalo? I sada se pojavljuješ ti i ovo za novine. Pa, dobro!

Popodne umoran dođem kući. Kada je lepo vreme radim oko kuće. Sam je pravim. Uveče slušam vesti... mada mi od njih nije dobro. Lekar mi je rekao da se to što ja osećam zove anksioznost.

Otac i majka su ostali da žive u Gračanici. Otac neće da napusti kuću u kojoj su i njegov otac i deda živeli. Bolesni su, iscrpljeni... Zimus sam majku doveo ovamo radi lečenja. Gledam je kako kopni. Povuče se rano uveče u sobu i dok je sama plače.

Kada sam zimus bio u Gračanici, malo sam svojih poznanika sreo. I ovog puta nešto me je vuklo da posetim mog školskog druga Albanca. Za vreme nereda na Kosovu i za vreme rata brinuo je o mojoj porodici. Zvao je telefonom i upozoravao nas kada ne bi smeli da izlazimo iz kuće. Kupio sam kafu i piće i bio sam lepo dočekan. Pričali smo o svemu i rastali se uveravajući jedan drugog da se zlo neće ponoviti.

Kada sam se vraćao kući već je padao mrak. Pet sati popodne. U gradu nigde nikoga. Ulice neosvetljene. Tišina. Sve izgleda sablazno... Začula su se zvona. Pretrnuo sam. Stao sam i slušao... I, odjednom, nešto posebno lepo, blaženo, prošlo je kroz mene. To ne mogu da objasnim rečima. To se samo oseti. Čuo sam da postoji Božja Blagost, Sveti Duh, koji nas u posebnim trenucima ispuni.

Od zimus, kada mi je teško, uveče pred spavanje zamislim taj trenutak. Osetim kao da lebdim, a onda, pred sam san, čujem zvona Gračanice.“


Nadica Janić

"Pazovačke novosti", april 2007.

уторак, 02. јун 2009.

DARINKIN DAR

Feljton

STRADALNICI (6)


Darinka, „raseljeno lice“, žena pedesetih godina koja je 1999. godine pobegla iz Prištine, živi u Novim Banovcima u pomoćnoj zgradi vlasnika vile, „izbeglog lica“ iz Hrvatske. Ispričala mi je deo svoje životne priče.

„Zaborav je spasenje za mene. Uspomene nosim kao krst na leđima... Bila sam četvrti razred medicinske škole kada sam upoznala Dušana. On je iz Čačka i u Prištinu je došao da radi kao građevinski tehničar. Čim sam završila razred uzeli smo se. Mislila sam da je naša ljubav najveća na svetu... Dušan je bio veoma lep čovek. U stvari, bila sam zaljubljena u njegov izgled, i sada, u ovim godinama, shvatila sam da je to bila samo telesna ljubav, strast. Posle nekoliko meseci braka počeo je da pokazuje pravo lice. Kada bi kasno noću dolazio pijan, nisam smela ništa da mu kažem. Čak ni sutradan, kada je trezan. Šamare koje sam dobijala zaboravljala sam posle izlivanja strasti.

Dece nismo imali. Nije mi prebacivao ali postajao je sve grublji. Naš brak se sastojao samo od onog „fizičkog“ - rad, obroci i seks bez ikakve nežnosti... Imala sam prijateljicu Albanku, u komšiluku. Zajedno smo išle u školu od prvog razreda. Ima petoro dece. Dušan je nije podnosio. Nekoliko godina pred rat zabranio mi je da odlazim kod nje. Krišom sam je posećivala i deci odnosila poklone za rođendan.

Dušan se uključio u neku partiju. Dovlačio je u kuću oružje i pretio da ne smem nikom ništa da govorim. Po celu noć bi negde bio. Ako ga nešto u strahu pitam, postao bi još grublji, osorniji. Jednom mi je rekao: „Ista si kao oni, jebem vam majku šiptarsku. Nisi ti Srpkinja, ti si Kosovarka.“ To mu nikada neću oprostiti!

Za vreme rata dovlačio je u kuću svašta. Ništa nam od toga nije trebalo... A onda su njega, noću, doneli mrtvog. Posle sahrane, neki nepoznati ljudi zapretili su mi da „držim jezik za zubima.“ Strašno je ovo što ću ti reći. Nisam ga žalila! Želela sam samo da se oslobodim stvari koje je dovukao u kuću. Za nekoliko dana, drugi nepoznati ljudi upali su noću u kuću, prevrtali stvari, lomili, uzeli oružje... a onda sam ja bila na redu... Vrištala sam, otimala se... U kuću je uleteo Ibrahim, muž moje prijateljice koju sam ti pomenula. Unezvereno je vikao: „Pustite je, nije jadna ništa kriva! Ja garantujem za nju!“

Posle dva dana, sa dva kofera, pobegla sam za Beograd.

Preko agencije za pomoć i negu starih lica našla sam posao i smeštaj u Surčinu. Negovala sam gospodina Branislava, asmatičara. Živeo je sam. Kuća je bila velika, dvorište sa baštom i pomoćnom zgradom. Sve sam stizala da uradim. Branislav je bio prezadovoljan. Uveče bi skuvao čaj i pozvao me: „Dođi, Darinka. Odmori se, pričaj mi nešto. Mnogo si zatvorena...“
Očekivao je da mu nešto ispričam o sebi. Ali, ako bi mu nešto ispričala, šta bi pomislio o meni?

Bilo je Badnje veče, 2002. godine. Sve sam spremila. Očekivali smo da iz Beča dođe njegova ćerka, lekarka, sa decom. Radovao se kao dete. Zazvonio je telefon. Posle kraćeg razgovora Branislav je seo u fotelju i zaplakao kao dete...Prišla sam mu. Tog trena između nas je nestala prepreka. Celu noć smo pričali držeći se za ruke. I plakali smo – i smejali se... Osvanuo je najlepši Božić u mom životu.

Njegova ćerka sa decom došla je za Uskrs. Mene skoro nije ni pogledala. Za nju sam ja bila posluga. Na drugi dan Uskrsa Branislav me je pozvao u dnevnu sobu da u društvu njegove ćerke porazgovaramo. Rekao je da će da me venča i prepiše mi pomoćnu zgradu. Zgranula se. To nije bila intelektualka i dama kakvu sam zamišljala. Ocu je rekla svašta, da ne pominjem, a meni: „Došla si ovde da otimaš! Nije ni čudo što su vas odande oterali.“

Posle dva dana, sa dva kofera, našla sam se na ulici.“

Danas Darinka neguje stare osobe u Beogradu i održava imanje u Novim Banovcima. U slobodnom vremenu, većinom noću, slika ikone, minijature na tisinom drvetu. Na kraju razgovora, poklonila mi je ikonu raspetog Isusa rekavši tihim, prigušenim glasom:
„Svi mi nosimo svoj krst, a zašto, to samo Bog zna.“


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, maj 2007.