DEMONOV ZNAK

Priče o Jovu (4)


Pre godinu dana, u nekiliko nastavaka u našem listu, ispričala sam vam jednu običnu priču o borbi za opstanak u ovom smutnom vremenu, jednog skromnog, vrednog i plemenitog čoveka.

Kao i Jov iz biblijske priče, za svo zlo i nedaće koje su mu se dešavale nije krivio ni Boga ni ljude. Podnosio je sve stoički. Socijalna dešavanja je prihvatio kao nešto na šta ne može da utiče i izlaz je video u mukotrpnom radu. I odnos novopridošlih komšija „na radu u Nemačkoj“, koji su ga samo iz njima znanih razloga osujećivali u svim poslovima na njegovom skromnom imanju pokušavao je da razume i opravda: „I njih tamo, verovatno, neko kinji pa sam im ja odušak.“

Prošlog leta od komšija je usledila zabrana da radi u dvorištu pre 9 sati ujutro. I to je Jov opravdavao: „Žele ljudi mir i odmor“. Od svitanja do 9 sati je ribario, a potom po najvećem suncu nastavljao poslove u bašti i na gradnji kuće.

Ponosio se Jov što je iz socijalnog programa uspeo da stavi prvu ploču. Ali, Đavo ne da mira. Buduća terasa Jovove kuće postaje smetnja komšijama. Zaklanjaće vidik i sledi niz primedbi opštinskim vlastima na Jovovu gradnju – legalnu i po projektu.

Bez posla, bez para, bez životne snage – pokleknuo Jov. I dalje nikoga ne krivi.

U priči o Jovu, Bog je napravio sporazum sa Demonom da iskušava Jova, ali da mu sačuva živu dušu. Verovao je Bog da ga se Jov neće odreći. Demon je nastavio da muči Jova.

Na Uskrs sam poslednji put pričala sa Jovom. Još je imao toliko snage da izađe do obale. Dunav je izgledao kao more. Presijavao se na prolećnom suncu. Bagrem je bio u cvetu. Tužnog pogleda, zagledan u reku, iznemoglim glasom je pričao:

„Ne valja kada imaš previše snage. Nadimaš se, širiš, preplavljuješ, rušiš oko sebe. Tesan si samom sebi... Ne valja ni kada izgubiš snagu. Nestaješ, presahnjuješ, pregaze te.“

Dana 6.6.2006. Demon je poslao svoj znak, ali ne znak pobede. Skoro svi meštani tog lepog prolećnog popodneva bili su na sahrani Josipa Ranoka, ribara sa Đervina, mog prijatelja Jova. Kćerka Jelena, u poodmakloj trudnoći, ispratila je oca sa tugom bez suza, zagledana u nebo.

Život se nastavlja, a obične priče nikada nemaju kraj.


Nadica Janić

„Pazvačke novine“, jun - jul 2006.

ĐAVO NIKADA NE SPAVA

Priče o Jovu (3)


Bog sve može. U priči o Jovu iz Starog zaveta Bog je sa Đavolom sklopio sporazum da Jova izloži nevoljama, jedino da mu sačuva živu dušu. Ako Jov ne bude krivio nikoga, ako i dalje bude verovao u božju pravdu i moć, za sve muke Bog će mu vratiti dobrim.

Mog prijatelja sa Đervina, Josipa Ranoka, u mislima zovem Jov. Asketskog je izgleda, produhovljenog pogleda punog tuge a na licu uvek neki blagi, topao osmeh.

Zadnjih petnaest godina njegov život je kao Jovovo stradanje. Bez lične krivice trpi. Iako je vredan i zna mnogo toga da uradi, često je bez posla i bez ikakvih novčanh primanja, ili toliko malih da ne pokrivaju ni najneophodnije potrebe. Trpi zbog nerazumevanja najbližih, trpi fizičke muke, trpi umor, brigu... Nikoga nikada ne krivi. Samo radi ćutke. Ribarenjem hrani porodicu. Nije uvek riba „išla“ ni na reci ni na pijaci.

Pored svih muka oko fizičkog preživljavanja porodice Jov je imao i problem koji mu je mučio dušu, rušio ponos i ubijao nadu. Još pre mnogo godina, Jov je radio u uglednoj građevinskoj firmi. Radio je u inostranstvu i dobro zarađivao. Od roditelja je dobio plac na obali Dunava i na njemu je za početak sagradio lep pomoćni objekat za više namena. Pribavio je dozvolu za gradnju porodične kuće i obeležio temelje. I tu je sve stalo. Od kuće, godinama, samo koordinate. A izgrađen pomoćni objekat postao je „objekat za preživljavanje“. U njemu je gajio kokoške, patke, svinje. Tu su zamrzivači za ribu i pušnica.

Pre nekoliko godina dođoše neki „stranci“, dugogodišnji fizički radnici u Nemačkoj. Kupili plac do Jovovog, zamislili buduću vilu na samoj obali Dunava, ali, smeta im Jovov pomoćni objekat. Suviše je blizu gde žele da bude njihova vila i zaklanja im pogled na Beograd.

Počeli „stranci“ da grade kuću. Gazdi kuće (poreklom sa sela) zasmrdele životinje, kokoške mu prave buku. Prijavi on to u Opštini. Dođe komisija na uviđaj. Dobije Jov odobrenje sa koliko nogu može da drži životinje i koju pernatu živad može da gaji i na kojoj distanci od komšije. Povinuje se Jov odluci vlasti, pokolje svinje kad za to vreme nije, zatvori kokoške, a one, zbog mraka i stresa prestale da nose jaja.

Za utehu, Jovu krenuli poslovi. Ribe u reci ima, a post postao prihvaćen tako da je i Jovova žena radila u pržionici ribe. Kupi on za ušteđen novac materijal za temelje. Zasmeta to komšijama „strancima“. Opet prijava u Opštini. Jov će svojim budućim objektom zaklanjati sunce na njihovoj terasi. Oštinski akt opet nepovoljan za Jova. Poštujući vlast Jov posuđuje novac od prijatelja i menja projekat. Opet smetnja! Jovova buduća kuća je suviše blizu njihove vile. Odmakni temelje Jove!

Jov poštuje državu, ceni komšije i ne želi nikome da zaklanja sunce. Odmakao je i temelje, a „stranci“ zasadiše veliko rastinje i živom ogradom zakloniše pogled na Jovovo imanja, ali i željeni pogled na Beograd.

Opet smeta Jov. Zašto da preko njihovog dela obale silazi na reku. (Svi sa obale su tim usekom godinama silazili na reku, a prokop je napravio Jovov otac Miša.) Preko noći je pregrađena obala gustom debelom žicom visine oko tri metra. Jov ne može do reke sem zaobilaznim putem, mnogo dalje. A uvek nosi teret. Motor, opremu, mrežu, ribu... Jov i to trpi. Vuče svoj teret – i u duši i na leđima.

I kao u priči o Jovu, Jov ima nekoliko prijatelja – komšija sa kojima priča o svemu i koji ga razumeju i podržavaju. Nikoše prave, metalne stepenice do same reke u neposrednoj blizini Jovovog placa.

Od tada, kada mu je bilo najteže, kada je pomišljao na najgore, Bog je počeo da mu za sve muke vraća dobrim. Jovov bagrem na obali, koji godinama nije listao, ove godine je procvetao. Govorio je Jov: „Procvetaće on.“ Onako suv, nagnut nad rekon, za Jova je imao posebno značenje.

Iz socijalnog programa Jov je izašao kao gubitnik - bez posla je, ali i kao dobitnik – isplatili su mu dovoljno novca da bi mogao da kupi blokove za kuću. Komšije su se primirile, ali dokle? Đavo nikada ne spava!

Kraj priče.
A možda i nije?


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, maj 2005.

IZGUBLJEN U MAGLI

Priče o Jovu (2)


Živimo na visokoj, strmoj obali Dunava zvanoj Đervin u Novim Banovcima. Srećemo se često na obali. Nekada se samo pozdravimo, a nekada dugo pričamo o svemu. I pravo ime mu je mitsko – Josip, ali ja ga u mislima zovem Jov.

Toga novembarskog dana otišla sam do obale iako vreme nije bilo za šetnju. Gusta magla. Pogled na reku sa visine 18 metara je stravičan. Verovatno je takav Had. Nebo i reka spojeni. Druga obala se ne vidi. Ponor koji se puši. Magla se u oblacima vije iznad vode, a krici vrana, koje se ne vide, zastrašuju. Zamišljena nad prizorom, osetim ruku na ramenu. Kao u horor filmu! Toliko sam se uplašila da sam vrisnula. Njegov smeh.

„Prepao si me u ovom paklu. Šta mi bi da dođem!?“

Bila sam ljuta i već sam krenula kući.

„Čekaj! Trebalo je jutros da budeš sa mnom na reci. Upoznala bi pakao.“ Osmeh sa njegovog lica je nestao.

„Jutros sam mislio da ću umreti... od straha... Magle u zoru nije bilo. Izašao sam da bacim mreže. Sve normalno. Odjednom, kada sam došao do sredine reke, pala je magla. Gusta, hladna. Nisam ništa video. A voda kao da je stala. Hteo sam da se vratim. Zamislim pravac ka obali, vozim čamac, a kao da sam u mestu. Svaku orjentaciju sam izgubio. Okrenem na drugu stranu, vozim – isto. Krenem pravo – možda je tu izlaz. Vozim i stalno sam u mestu... Ugasim motor. Od hladnoće i vlage sam se tresao.

Ja da se izgubim na reci! Magla će se razići ili će se voda pokrenuti. Čekam i razmišljam. A rekao sam ti već: Ne valja mnogo razmišljati. Nije bio trenutak za filozofiranje o životu, ali nametnulo se. Pomislio sam na najgore. Mora da je takva smrt i put u pakao... Ja sam, eto, video pakao za života.“


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, april 2005.

ČOVEK NIJE NULA

Priče o Jovu (1)


U mislima ga zovem Jov.

Jov je biblijski lik iz starozavetne Knjige o Jovu, stradalnik koji je po Božjoj volji imao sve i po Božjem dopuštenju izgubio sve: bogatstvo, ugled, porodicu, zdravlje... Žrtva je dogovora Boga i Demona, ljudsko biće koje je trebalo da posluži kao dokaz da stradanje nije kazna Božja već iskušenje u veri u dobrotu Boga. Bog je jedino zamolio Demona da u svim iskušenjima Jovu sačuva živu dušu. I bi tako. Jov je postao gubitnik. Iskušavan, mučen, čvrsto verujući u Boga nikada ga nije krivio. Verovao mu je i kada se posipao pepelom po krastama na izmučenom telu koje mu je pored duše još jedino ostalo. Istrajao je u veri. Za uzvrat, Bog mu je sve izgubljeno vratio, a priča je ostala u knjizi nad knjigama kao pouka svim stradalnicima.

Jova sam upoznala na obali Dunava zvanoj Đervin. Ribar je radi preživljavanja. Inače, majstor je više zanata. Sve zna da napravi, popravi. Više od deceniju je na svim mogućim odmorima i odsustvima i to uvek – prinudnim. Nije se žalio. Ni Bogu, ni ljudima. Reka je tu, čamac i vredne ruke. Kada ne krpi mreže, na reci je; kada nije na reci u bašti je, kada nije u bašti, gradi temelje buduće kuće. Jedino nedelju posveti odmoru. A već sutra vidim ga na reci i kao da ga pogledom dozovem, mahne mi. Sa visoke obale, u prostranstvu koje podseća na more, njegov čamac izgleda kao plutajući list.

Pošto oboje živimo na samoj obali, često se srećemo. Nekad zastane za trenutak, ispriča mi neki novi doživljaj sa reke, a nekad, kada je umoran i setan, sedi i ćuti svoju muku. Tog dana pojavio se čudnog pogleda. Ćutali smo dugo zagledani u reku.

„Ne živi mi se... Ovako više ne mogu. Ribu ne kupuju. Puni su mi zamrzivači. A deci treba...“

Jov ima malu kućicu dograđenu uz roditeljsku, davno započete temelje nove kuće, malo kokošaka, svinju i psa. A na ivici obale, iznad provalije, svoj bagrem koga čuva još od detinjstva. Jov voli i brine se o svojoj ženi i dvoje divne dece. Na deci se ni po čemu ne primećuje nedostatak novca. Uredna, lepo obučena deca.

„Šta sam Bogu zgrešio? Ovoliko radim! Trpim... Ja nemam ni mrvice od onoga šta drugi imaju. Nekad mislim o sebi da sam nula od čoveka.“

Ne tešim ga: „Ti si veliki čovek. Primer za umetnost preživljavanja... Ni jedan čovek nije nula!“

Razišli smo se ćutke. Kroz nekoliko dana srećemo se bolje raspoloženi. Sa dosta humora komentarišemo neka socijalna dešavanja.

„Mogu li da napišem članak o tebi? Ti ne sediš ispred televizora i „bistriš“ politiku i ispiraš mozak „sapunicama“.

„Može", veselo odgovara. "Neka se mnogi sete izreke: Nema hleba bez motike. A ako se pate kao ja, neka vide da nisu jedini."

Vraća se za sat vremena, potišten.

„Nemoj, molim te, ništa da pišeš! Kada su za to čula deca rasplakala su se. Kažu: Smejaće nam se deca da smo sirotinja.“


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, mart 2005.

ZVONA GRAČANICE

Dragan Arsić
Foto: Nadica Janić

Feljton

STRADALNICI (7)


„Ja nisam pričljiv i načitan čovek, kaže Dragan Arsić, poštar iz Starih Banovaca. "Ne znam šta bih mogao zanimljivo da ti ispričam ... Napamet znam reči patrijarha Pavla koje je rekao o Božiću 1999. godine u Gračanici da treba podsetiti i sebe i druge na istinu da nas niko nije pitao hoćemo li se roditi u ovome vremenu, u ovome ili onome narodu, na ovome ili onome tlu... za to nemamo ni zasluge, ni krivice.

Koja je moja krivica da u Gračanici ostavim sve i ovde počinjem sve ispočetka? Hoćeš da ti ispričam o mom stradanju! Reč stradanje mi je teška i da izgovorim. I ovo što sada preživljavam za mene je stradanje. Moju muku ne pokazujem niti nekome o tome govorim. Ženu neću da opterećujem, deca su mala da razumeju. Koga drugog bi to zanimalo? I sada se pojavljuješ ti i ovo za novine. Pa, dobro!

Popodne umoran dođem kući. Kada je lepo vreme radim oko kuće. Sam je pravim. Uveče slušam vesti... mada mi od njih nije dobro. Lekar mi je rekao da se to što ja osećam zove anksioznost.

Otac i majka su ostali da žive u Gračanici. Otac neće da napusti kuću u kojoj su i njegov otac i deda živeli. Bolesni su, iscrpljeni... Zimus sam majku doveo ovamo radi lečenja. Gledam je kako kopni. Povuče se rano uveče u sobu i dok je sama plače.

Kada sam zimus bio u Gračanici, malo sam svojih poznanika sreo. I ovog puta nešto me je vuklo da posetim mog školskog druga Albanca. Za vreme nereda na Kosovu i za vreme rata brinuo je o mojoj porodici. Zvao je telefonom i upozoravao nas kada ne bi smeli da izlazimo iz kuće. Kupio sam kafu i piće i bio sam lepo dočekan. Pričali smo o svemu i rastali se uveravajući jedan drugog da se zlo neće ponoviti.

Kada sam se vraćao kući već je padao mrak. Pet sati popodne. U gradu nigde nikoga. Ulice neosvetljene. Tišina. Sve izgleda sablazno... Začula su se zvona. Pretrnuo sam. Stao sam i slušao... I, odjednom, nešto posebno lepo, blaženo, prošlo je kroz mene. To ne mogu da objasnim rečima. To se samo oseti. Čuo sam da postoji Božja Blagost, Sveti Duh, koji nas u posebnim trenucima ispuni.

Od zimus, kada mi je teško, uveče pred spavanje zamislim taj trenutak. Osetim kao da lebdim, a onda, pred sam san, čujem zvona Gračanice.“


Nadica Janić

"Pazovačke novosti", april 2007.

DARINKIN DAR

Feljton

STRADALNICI (6)


Darinka, „raseljeno lice“, žena pedesetih godina koja je 1999. godine pobegla iz Prištine, živi u Novim Banovcima u pomoćnoj zgradi vlasnika vile, „izbeglog lica“ iz Hrvatske. Ispričala mi je deo svoje životne priče.

„Zaborav je spasenje za mene. Uspomene nosim kao krst na leđima... Bila sam četvrti razred medicinske škole kada sam upoznala Dušana. On je iz Čačka i u Prištinu je došao da radi kao građevinski tehničar. Čim sam završila razred uzeli smo se. Mislila sam da je naša ljubav najveća na svetu... Dušan je bio veoma lep čovek. U stvari, bila sam zaljubljena u njegov izgled, i sada, u ovim godinama, shvatila sam da je to bila samo telesna ljubav, strast. Posle nekoliko meseci braka počeo je da pokazuje pravo lice. Kada bi kasno noću dolazio pijan, nisam smela ništa da mu kažem. Čak ni sutradan, kada je trezan. Šamare koje sam dobijala zaboravljala sam posle izlivanja strasti.

Dece nismo imali. Nije mi prebacivao ali postajao je sve grublji. Naš brak se sastojao samo od onog „fizičkog“ - rad, obroci i seks bez ikakve nežnosti... Imala sam prijateljicu Albanku, u komšiluku. Zajedno smo išle u školu od prvog razreda. Ima petoro dece. Dušan je nije podnosio. Nekoliko godina pred rat zabranio mi je da odlazim kod nje. Krišom sam je posećivala i deci odnosila poklone za rođendan.

Dušan se uključio u neku partiju. Dovlačio je u kuću oružje i pretio da ne smem nikom ništa da govorim. Po celu noć bi negde bio. Ako ga nešto u strahu pitam, postao bi još grublji, osorniji. Jednom mi je rekao: „Ista si kao oni, jebem vam majku šiptarsku. Nisi ti Srpkinja, ti si Kosovarka.“ To mu nikada neću oprostiti!

Za vreme rata dovlačio je u kuću svašta. Ništa nam od toga nije trebalo... A onda su njega, noću, doneli mrtvog. Posle sahrane, neki nepoznati ljudi zapretili su mi da „držim jezik za zubima.“ Strašno je ovo što ću ti reći. Nisam ga žalila! Želela sam samo da se oslobodim stvari koje je dovukao u kuću. Za nekoliko dana, drugi nepoznati ljudi upali su noću u kuću, prevrtali stvari, lomili, uzeli oružje... a onda sam ja bila na redu... Vrištala sam, otimala se... U kuću je uleteo Ibrahim, muž moje prijateljice koju sam ti pomenula. Unezvereno je vikao: „Pustite je, nije jadna ništa kriva! Ja garantujem za nju!“

Posle dva dana, sa dva kofera, pobegla sam za Beograd.

Preko agencije za pomoć i negu starih lica našla sam posao i smeštaj u Surčinu. Negovala sam gospodina Branislava, asmatičara. Živeo je sam. Kuća je bila velika, dvorište sa baštom i pomoćnom zgradom. Sve sam stizala da uradim. Branislav je bio prezadovoljan. Uveče bi skuvao čaj i pozvao me: „Dođi, Darinka. Odmori se, pričaj mi nešto. Mnogo si zatvorena...“
Očekivao je da mu nešto ispričam o sebi. Ali, ako bi mu nešto ispričala, šta bi pomislio o meni?

Bilo je Badnje veče, 2002. godine. Sve sam spremila. Očekivali smo da iz Beča dođe njegova ćerka, lekarka, sa decom. Radovao se kao dete. Zazvonio je telefon. Posle kraćeg razgovora Branislav je seo u fotelju i zaplakao kao dete...Prišla sam mu. Tog trena između nas je nestala prepreka. Celu noć smo pričali držeći se za ruke. I plakali smo – i smejali se... Osvanuo je najlepši Božić u mom životu.

Njegova ćerka sa decom došla je za Uskrs. Mene skoro nije ni pogledala. Za nju sam ja bila posluga. Na drugi dan Uskrsa Branislav me je pozvao u dnevnu sobu da u društvu njegove ćerke porazgovaramo. Rekao je da će da me venča i prepiše mi pomoćnu zgradu. Zgranula se. To nije bila intelektualka i dama kakvu sam zamišljala. Ocu je rekla svašta, da ne pominjem, a meni: „Došla si ovde da otimaš! Nije ni čudo što su vas odande oterali.“

Posle dva dana, sa dva kofera, našla sam se na ulici.“

Danas Darinka neguje stare osobe u Beogradu i održava imanje u Novim Banovcima. U slobodnom vremenu, većinom noću, slika ikone, minijature na tisinom drvetu. Na kraju razgovora, poklonila mi je ikonu raspetog Isusa rekavši tihim, prigušenim glasom:
„Svi mi nosimo svoj krst, a zašto, to samo Bog zna.“


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, maj 2007.