петак, 02. мај 2008.

LARA

Priče iz Usnulog grada (7)


Već dugi niz godina, na Badnje veče je nalazila izgovor da vrlo rano ode u postelju. Ritual nije menjala. Čitala je isto poglavlje romana «Doktor Živago» i slušala istu melodiju «Večernji zvon».

Na Badnje veče verovala je u ljubav više nego drugih večeri, mnogo više, onoliko koliko joj je sa godinama nedostajala. Iz sećanja nije mogla ništa da izbriše – a želela je; iz sećanja nije mogla ništa da oživi – a želela je. Prihvatila je to, i – počela da živi tuđe živote.

Na Badnje veče mogla je da bude samo Lara. Zamišljala je snegom zavejan dvorac. Ispod krznenog pokrivača On je drži u krilu, ušuškanu. Tiho joj peva «Večernji zvon»... U iščekivanju sreće, za koju je verovala da postoji, ušuškala bi se u jastučiće sa nekim posebnim blaženstvom u duši. Utonula bi u san, uvek isti san, a «Večernji zvon» bi kao eho još čula.

Prostrana soba, skromna. Odsjaji vatre po zidu. Uvek je u istoj haljini, dugoj, od somota. Sedi pored njega. Ne vidi ga, samo ga čuje. Miriše na lavandu i priča tiho. Glas mu je kao muzika. Ime joj izgovara nežno i razvučeno, mazno. Želi da mu vidi oči...

Prasak petardi. Sanjivo protresa jastučiće koji mirišu na lavandu, ponovo pušta «Večernji zvon», a u mislima pravi plan za božićni ručak .»Mora biti gotov vrlo rano, šapuće, da me sreća prati cele godine. A oči... videću mu oči...za Božić.»

Kada ne bi u to verovala – prestala bi da sanja.


Nadica Janić

"Pazovačke novine", decembar - januar 2005/2006.

Нема коментара: